PO NJIMA JE SNIMLJEN FILM LEPA SELA LEPO GORE: Evo kako je izgledao njihov prvi susret posle rata

Drekavac postoji! Eno ga nad Višegradom, ne da Drini ispraviti se, istrči iz tunela ko besno pseto iz štenare, kako ko priđe Brodaru…

“Hoćemo li Mikajlo, čeka nas?! Možda se konačno umiri ako obojica uđete u tunel…”, ne znam koliko već stojimo na kiši pred tunelom, lije prokleta ko da je zadnja…

“Ne znam…”, veli težak bezizražajnog lica, vukući pokislu i zgaslu cigaretu.

Mikajlo Šimšić, tunel Brodar, osmi kilometar uzvodno Drinom od ćuprije. Jedva se nazire svetlo s drugog kraja, mada nema tunelu više od pedesetak koraka, ako se već mora prekoračat…

Danas mora! Nikad više, ali danas mora, da se jednom za svagda ućutka drekavac!

“Ajmo…”, nešto ga prenu, zakorača ne plašeći se tunela prvi put za tolike godine. Još je u “pećini” sve isto kao tog septembra ‘92. godine kad je sa sedmoricom saboraca uzmakao Alijinim jurišnicima. Samo su trojica preživela devet noći i dana pakla, da ispričaju jednu od najtragičnijih priča balkanske kasapnice…

“Gore li stvarno lepa sela lepše od ružnih…”, ote mi se budalasto i od straha, usred mraka gde je ćutljivi četrdesetogodišnjak zastao kao ukopan i pogledao u stranu. Niz zid je kuljala kiša, spirajući kao i te noći krv…

“Ovde me je kašikara presekla na dvadeset mesta! Stigao sam samo da viknem ‘bomba’ i šutnem je najdalje što sam mogao! Nego, pusti tu glupost sa selima, molim te! Mogu li kuće goreti lepo?! Može li nečiji život lepo nestati u plamenu, ne znam, reci ti meni?!” To sam i Nusreta pitao, ćutao je…

“A gde je…”, prenu ga ime čoveka bez kojeg je i mogao da prođe ovaj dan. I svaki sledeći, doveka! Devet je „zajedničkih” već za njima, previše za ovog života…

“Na ovoj se poči ubio Novak Arsić, to mi je bilo teže i od mojih rana! Četiri je dana gledao kako mu izrešetane noge vise samo o koži, kako mu rane već jedu crvi, uzeo je pištolj, pozvao me sebi i dao lančić da ga odnesem sestri mu ako se ikada živ izvučem, a zatim prosvirao sebi mozak kad su muslimani po ko zna koji put zapucali! Oni pevaju iz sveg glasa, a iz Novaka toči reka krvi… Milovan i Vlado umrli su nam na rukama, u jaucima! Stevan je ostao da čuva mrtvo telo Milovanovo, pobratima. Još tri dana po našem bekstvu držeći tunel sam samcijat, dok ga nisu opkolili i zaklali ko zver…”, možda baš Nusret, momak na drugom kraju tunela? Da je sudbina htela drugačije, možda su Mikajlo i on mogli drugovati na ćupriji, ali nije, htela je baš ovako…

“I ja sam rodom iz Višegrada, bio je to i moj grad dok se drugi nisu zaželeli rata! Sve je odjedanput poludelo, uskopistilo se, zvalo na oružje, pa pođoh i ja sa svojima”, Nusret je tek godinu-dve mlađi od Mikajla, jednako bezizražajnog lica, istog straha od drekavca.

Nije drekavac ništa drugo do avet prošlosti, čist, iskonski strah. Nečovek u čoveku. Zver što zaposedne ljude kad dođu ona vremena o kojima je Andirć pisao: „Kad pametni zaćute, budale progovore, a fukara se obogati”!

“Bio sam u jedinici iz Goražda koja je držala tunel tih devet i više dana”, nije lako bilo naći Nusreta, još teže nagovoriti ga da dođe pred tunel, najteže naterati ga da stane pred Mikajla i pruži ruku.

I nije, ali je i ovo možda dovoljno da ućutka drekavca?! U istom su tunelu, jedva da su

se i pogledali, nije ni Mikajlo želeo više od toga, ne zamerajući Nusretu više ništa, ali ne zaboravljajući jauke saboraca koji su umirali u agoniji.

“Jel’ vam ispričao kako su uspeli da pobegnu?! Nikad to nismo saznali”, jesu, Nusrete! Izuli se bosi da ne dobuju čizmama i na trk, usred noći, svako na svoju stranu, da makar jedan pretekne. Ko uz Drinu, ko uz planinu… Ko eho idem od jednog do drugog, prenoseći šapate u bradu, više nego jasne reči. Obojica bi zmakla što pre, kajući se što su uopšte došli, pa opet, kao da su čekali ovaj dan da stave tačku na priču svih ratnih priča.

Nusret je došao s one strane gde je ploča Stojani Jojović i Ljubici Kastratović, doktorki i medicinskoj sestri koje su prve pohitale u tunel da pomognu povređenim borcima, ali…

“Pitaj zašto ih ubiše zverski?! Šta su one bile kome krive?! Jel’ pogledao u ploču, barem”, nije, Mikajlo, čini mi se, al’ ne bih ni ja da su moji učinili to što su njegovi. I to što je ovde dovoljno je za početak kraja…”, još jedanput pretabanah tunelom do Mikajla, nadajući se da je ovog puta koji korak manje između njih dvojice, ali…

Da l’ bi mu pružio ruku ako ti se izvini za sve strahote koje si proživeo ožaljen i oplakan u tunelu? Možeš li posle svega da oprostiš?

“Ne”, veli Mikajlo, odsečnije nego ikad. Istrča iz njega goropadni glas, življi no dotad!

“Nema za šta da mi se izvinjava! On je vodio svoj rat, a ja svoj! On se borio za nešto svoje, ja za svoju državu, ali niko iz rata nije izašao srećan! Ni on ni ja! Drugo je pitanje ko je i kolika zverstva činio, znam da ja njemu nikad ne bih mogao da učinim ono što je on meni devet dana u tunelu, al’ rekoh, nema za šta da mi se izvinjava, on me je obogaljio, al’ me je moja država ‘ubila'”, s pravom ili ne, Mikajlo je kivniji na sve što mu se dogodilo posle rata, kada ga je ono za šta je ratovao gurnulo u mračniji tunel od Brodara.

“Sa dvadeset i nešto gelera u sebi proglašen sam invalidom samo 20 odsto, bez prava na bilo kakvu pomoć i podršku! Tad, ‘92, jeste mi Nusret bio kriv za sve, ali danas, 22 godine kasnije, ovaj je tunel moja grobnica više nego što je tih devet dana bio! Njega su njegovi ispoštovali, cenili sve što je uradio za njihovu borbu, a moja borba, čini se, ima frontova više nego ikad…”, teškom rukom nadničara zgužva paklu cigareta, ne gledajući je l’ prazna. Jedino što je za ovog čoveka iko učinio jeste Emir Kusturica koji ga je pre nepunih godinu dana zaposlio na gradnji Andrićgrada.

“Žao mi je, vjerujte, zbog svega kroz šta je taj čovek prošao, ali rat je to bio! Krvav i bezuman! Dvadeset i nešto godina kasnije svi drugačije razmišljamo, ali tada druge nije bilo! Ubedili su nas da druge nema, mada… Jebo rat! S ovom pameću ne bih više nikad pušku u ruke”, ne znam da l’ Nusret samo govori ono što želimo da čujemo, ili misli da želimo, niti sam tu da sudim i presuđujem.

Oćutao je pitanje: Da li bi on stao pred Mikajla da su uloge tog septembra bile drugačije – on u tunelu, Mikajlo na njemu, zoreći se devet dana do bezumlja?!

Istina, nisam ni očekivao odgovor, rečitije je ponekad kad čovek pogne glavu nego da išta kaže.

Mikajlo pristaje da se fotografiše. Nusret najpre ni da čuje, naposletku jedva, pod uslovom da mu se ne vidi lice i da posle toga završimo s pričom.

Može li se posle svega ovo nazvati pomirenjem?! Ne, sasvim sigurno ne, ali iskorakom – da!

Obojica su korak bliže drekavcu nego što su dosad bili! Dovoljno da barem Mikajlo jednu noć trene ne sanjajući tunel…

“Ne sanjam tunel, već samo mrak i krv koja se sliva niz neke zidove i nosi me… Draže su mi noći kad ne mogu da zaspim”, Nusret je otišao bez pozdrava. Prijatelji se pozdravljaju…

“Ne rekoh vam da ga pitate zašto su nesrećne starice iz srpskih sela nagonili u

tunel, očekujući da pucamo u njih, a posle se iživljavali na njima da čujemo kako ih kažnjavaju što nisu bacile bombe na nas! Ono što ste gledali u filmu nije ni upola pakla koji smo proživeli”, pusti, Mikajlo, pusti jalova pitanja na koja niko nikad neće imati smislen odgovor! Ovde i jesmo da te više ne bi progonila, da aveti i drekavac zaćute…

Da ispravimo najkrivlju Drinu od svih, prividno barem!

“Ne bi Drina bila to što jeste da nije kriva, braćo, i ne treba dirati u nju! Neke krivine i postoje da se ljudi iza njih sklone od ludila, samo što su naše u glavama, a te se ne daju ispraviti! Pitaš jesam li šta dobio ovim danas?! Može li čovek koji je izgubio sve dobiti nešto?! Kad Drinom nešto ode, povratka nema! U jednom se slažem s njegovim: ‘Jebo rat!’ Čim je i on došao dovde znači da nji njemu ni meni nije bio brat, kao fukari i dezerterima zbog kojih će najobičniji tunel meni doveka biti kapija žive smrti i umrlog života”, Drina se opet preturila kako smo iskoračili iz tunela.

Lije kao da je potonji dan. I nebo kao da jatakuje naličju priče koja ništa drugo i nema bez naličja!

Ako mostovi spajaju ljude, čemu tuneli služe…

“Da kriju drekavce”, možda je istina zaista toliko jednostavna i banalna kao što Mikajlo kaže?!

“Oj, tunelu, tvojega ti mraka, što ne liječi rane od junaka”, brzak lije niz spomen-ploču, lije niz Mikajla, živi spomenik.

Dokle li je Nusret stigao bežeći drekavcu?!

U pravu je teta Đana – ne bih ja u ovaj tunel ni za karton vinjaka!

Nego, hoće l’ bit tog rata, Lauda..