Probio je Solunski front, a poslednje dane proveo u izolaciji: Petar Bojović je ceo svoj život posvetio jednom cilju

Petar Bojović je jedan od samo četiri srpska generala koji je dobio čin vojvode, međutim za razliku od ostalih o njegovom liku i delu se ne govori mnogo, a razlog za to možda leži i u činjenici da je umro nakon Drugog svetskog rata.

Petar Bojović je rođen kod Nove Varoši 16. jula 1858. godine, u skromnoj zemljoradničkoj porodici od oca Perute i majke Rade, a svoje najranije dane provodio sa četiri brata i sestrom. Kao devetogodišnjak on se sa porodicom seli iz Stare Srbije u selo Radaljevo, a o ovom periodu najbolje svedoče njegove reči koje su zabeležene u biografiji  “Život i delo Vojvode Petra Bojovića”: 

“Slobodan i bez imovine uz skromnu platicu u sreskom načelstvu u Ivanjici, živeo je Peruta sa porodicom i zlopatio se.

Pošto je bio skromnog porekla nakon završenog prvog razreda gimnazije u Užicu, Ministarstvu prosvete podnosi molbu da mu se kao izbeglici dodeli stipendija. Međutim, tadašnji ministar Stojan Novaković je odbio ovu molbu, zbog čega se sa bratom Lukom seli u Beograd kod potpukovnika Koste Jankovića i u zamenu za pomoć oko kućnih poslova dobija smeštaj, hranu i džeparac. A srednje školovanje završava sa odličnim uspehom.

Godine 1875., upisuje Artiljerijsku školu i upoznaje Stepu Stepanovića i Živojina Mišića. Međutim, već naredne godine po izbijanju Prvog srpsko-turskog rata zajedno sa svojom klasom je upućen na front. Do početka Drugog srpsko-turskog rata 1877. godine je unapređen u čin narednika i poslat u Drinsku artiljerijsku brigadu, a tokom borbe je komandovao napadima sa Umca. Posle zaključenja mira, odlikovan je i vraćen u Artiljerijsku školu da nastavi obrazovanje.

Ratovanje mu je pre završetka školovanja donelo oficirski čin, a kada su sumirani svi rezultati bio je prvi na rang listi 12. klase Vojne akademije. Sve to je doprinelo da odmah po završetku studija dobije mesto vodnika Prve baterije prvog artiljerijskog puka u Beogradu, i da njegova karijera krene uzlaznom putanjom – ubrzo je preveden u konjicu, a nakon toga i u vodnika Gardijskog bataljona.

Tokom srpsko-bugarskog rata 1895. godine učestvuje u bitkama na Vrpči, Ploči, Slivnicu, Dragomanskom tesnacu, Nišavskom visu i u Pirotu.  U periodu mira je vredno učio i spremao se za napredovanje u Glavnom generalštabu, a svojim marljivim radom beleži izvanredne rezultate i nakon dvogodišnje pripreme dobija mesto načelnika Moravske divizije u Nišu – gde se zadržava narednih pet godina. Do izbijanja Balkanskih ratova, 1912. godine je stigao do čina komandanta Konjičke divizije, a svojim znanjem i vojnim umećem je izvojevao pobedu u Kumanovskoj bici – što je rezultiralo unapređenjem u čin generala. Dok je nakon pobede u bici na Bregalnici 1913. godine,  dobio mesto komandanta trupa Novih oblasti – Kosovo i Makedonija.

Petar Bojović je jedan od samo četiri srpska generala koji je dobio čin vojvode, međutim za razliku od ostalih o njegovom liku i delu se ne govori mnogo, a razlog za to možda leži i u činjenici da je umro nakon Drugog svetskog rata.

Međutim, svoje najveće uspehe beleži na bojnim poljima tokom Prvog svetskog rata. 1914. godine je zauzeo komandno mesto u Prvoj armiji, a već na početku je učestvovao u operacijama na zapadnim granicama Srbije – gde je ranjen u nogu. To ga je onemogućilo da iz neposredne blizine rukovodi vojskom, ali je nakon oslobođenja Šapca fosirao prodor u Srem, sve do linije Banovci – Stara Pazova – Vojka – Popinci – Buđanovci.

Početkom novembra iste godine je u bici na Drini obnovio ranu, zbog čega je morao da se skloni sa prve linije fronta. Ova činjenica zajedno sa rasulom koje je vladalo prilikom povlačenja srpske vojske je rezultiralo odlukom prestolonaslednik Aleksandar da komandu Prve armije preda generalu Živojinu Mišiću. Međutim, naredne godine je reaktiviran i preuzima komandu nad Novim oblastima, nakon čega regrupiše vojsku i kreće u protivofanzivu na Bugare – čime je sačuvao prolaz ka moru. Umesto načelnika Radomira Putnikapreuzima mesto upravljanja Štabom vrhovne komande i organizuje do najsitnijih detalja povlačenje preko Albanije na Krf.

Međutim, već krajem maja 1916. godine on odlazi u Solun, gde ga čekaju važni zadaci. Najvažnije od svih je bilo rešavanje pitanja kome će da pripadne rukovođenje operacijama i dok su Saveznici smatrali da treba da bude u francuskim rukama, general Bojović je smatrao da zapovedništvo u Solunu treba da pripadne Srbima. Zbog neslaganja oko proširenja Solunskog fronta daje ostavku na mesto načelnika Vrhovne komande, ali nastavlja da ratuje protiv Bugara i sredinom septembra 1918. godine njegova armija među prvima probija neprijateljske linije u bici kod Dobrog Polja i zalazi duboko u neprijateljsku teritoriju ka Velesu. Na ovaj način Bugarska je izolovana i odvojena od Nemaca i Austrougara, a novounapređeni vojvoda Bojović im zadaje težak poraz kod Kumanova i direktno utiče na to da ova zemlja kapitulira.

Zbog svoje hrabrosti i veštine koju je iskazao tokom rata je odlikovan brojnim ordenjem, a čak mu je ponuđenomesto vojnog ministra što on odbija jer je “on samo vojnik”. Nakon penzionisanja 21. decembra 1921. godine, odlučuje da se povuče iz javnog života i svoje dane provede u pisanju memoara i šetnjama po Vračaru – gde je imao kuću koju je kupio od novčane nagrade dobijene za zasluge u ratu. Uživao je i u određenim povlasticama, a interesantan podatak je da su penzije vojvoda u tom trenutku bile u rangu ministra.

Međutim, on je nakon vojnog puča iz 1941. u svojoj 83. godini reaktiviran i dodeljena mu je dužnost Vrhovnog inspektora celokupne vojne sile Jugoslavije. Nekoliko dana kasnije je sa članovima Vlade i kraljem Petrom II otišao u Sevojno, a zatim i na Pale, odakle je stigao i do Nikšića. Kada mu je ponuđeno da napusti zemlju on je to odbio, ali su ga ipak nakon nekoliko dana Nemci zarobili a vrlo brzo su mu i dozvolili da se vrati u Beograd – iz velikog poštovanja koje su gajili prema prekanjenom ratniku.

Zabeleženo je i da ga je generalni pomoćnik ministarstva spoljnih poslova Trećeg Rajha Herman Nojbahera 1943. godine posetio u njegovoj kući i pozvao na saradnju. Što je vojvoda odbio i zamolio ga da prag njegove kuće ne pređe ni jedan nemački vojnik, a da on zauzvrat neće izaći iz nje. Ostatak okupacije je proveo u izolaciji, ali je često viđan kako po bašti šeta u svojoj staroj uniformi. Preminuo je 15. janura 1945. godine, bez bilo kakvih vojnih počasti na Novom groblju, a poslednjih godina se postepeno radi na rehabilitaciji njegovog lika i dela, kao i podizanju svesti o čoveku koji je život posvetio otadžbini.

 

Izvor: nationalgeographic.rs