REPORTAŽA SA HILANDARA: Najljepši tekst napisan o Svetoj Gori

Gledam za malom lukom u uvali Svete gore. Jovanica. Sve je dalja i prozračnija. Palim jednu na drugu – nikad mi se nije više pušilo, a nikad mi cigareta nije bila veći tuđin nego sad! Vratiću se Hilandaru, znam! Gde god tražio tako mirisnu noć, neće je biti. Vratiću se, znam…

Piše: Mihailo Medenica

Svi su pospali. Hilandarsko bratstvo odavno, valjda i ostali, ili tek ćute, ne znam, odavno ne čujem škripu drvenih stepenika iz konaka…

Verujući sam čovek. Zapravo, volim za sebe da mislim tako, kao i svaki licemer koji se krije iza Boga kao najjačeg ortaka iz kraja.

Satima već nisam zapalio cigaretu – monasi su odavno zabravili teška, železna, zavetna, manastirska vrata, a iza njih, na guvnu nad portom je to parče „nepričešćene“ zemlje za nas okađene duvanskim „kandilima“…

„Pomaže Bog! Odmaraš dušu, brate!“ Valjda je tako, ništa nisam odgovorio jedva vidljivoj prilici u crnom, u još crnjoj noći.

Monah na poslušanju, valjda, opsena, prikazanje, ne znam, nisam gledao za njim, a i kako bih, ništa crnje od svetogorske noći. Ništa mirnije i blagovesnije od nje. Još su mi nozdrve pune mirisa tamjana, volim taj miris, smiruje. U stvari, to je još jedini miris koji mogu da osetim – grad, duvan i alkohol otupeli su čula. Šaka lekova za san, šaka lekova da se rasanim…

Otac Gerasim je naoko prek čovek. Nije zaista, naoko, kažem, kada se nasmeje i blagoslovi, sva pitomina monaha prokulja iz njega i udari kao talas o obalu. Pred zoru ispoveda, posle bdenja, pred liturgiju. Jedva da u njemu ima metar i po visine, ali ima one duhovne širine, nesagledive… Kažu da je u pređašnjem životu bio šerif, ili policajac u Americi?! Šta god da je bio – trideset godina je otac Gerasim – hilandarac, ništa pre toga ne postoji.

Jedva čuje, odnosno, čuje ako vikneš, a toliko bih grehova da ispovedim, sabralo se u meni za ovih skoro 40 godina: nemira, gordosti, laži, neiskrenog pokajanja… A ne bih da vičem na ispovesti, mada znam sebe – naći ću razlog da ne odem, ne treba ovakvima kao ja mnogo da slažu sebe.

Odnekud izdaleka zavijaju šakali. Možda i nije izdaleka, već vetar raznosi i bacaka zvukove kako se njemu prohte? Možda su sišli do porte, možda su daleko u šumi, gore prema Esfigmenu, zilotskoj bogomolji, ili niže ka moru, nema ni do njega mnogo.

Spava mi se, dan je bio dug, predug za moj ukus, a ona sinja goropad nemirna i besna – ljuljala je brod kao kolevku… Volim more, do grudi eventualno! Kao sa devojkom na prvom sastanku… Kažu da danima brod nije plovio zbog talasa. Kažu da imamo sreće što je jutros more mirno pa trajekt može da isplovi iz Uranopolisa, drevne luke pod pirgom koja skoro čitav milenijum stražari na obali, ispraćajući i dočekujući barke poklonika.

Čempres je najlepše i najmirisnije drvo. Ovaj levo, veći, daleko veći od sabrata, traje iz dana Svetoga Save.

Čudno je zagrliti mirisno stablo, znajući da grliš vekove, svaki od njih miriše lepše od svakodnevice koju čovek mora veštački da zasladi, oboji, namiriše… Ne bi li je nekako prihvatio i prošao njom širom zatvorenih očiju.

Ima još čempresa. Puna ih je i mirisna Sveta gora, ali ovaj, uz samu hilandarsku crkvu posvećenu Vavedenju Presvete Bogorodice – hram je za sebe.

Oči se teško privikavaju na mrak. Nije to tek mrak, rekoh, već milost Božja, pa ko verovao, ko ne?! Znam kako se osećam gledajući u crni strop i crni pod, ali ne umem da opišem. I ne znam kako me ovaj božanski mir trpi uopšte, jer znam da ga nisam dostojan. Možda je ovo i prvo iskreno pokajanje najobičnije fukare koja se lomi da zapali cigaretu… Možda se čempresu u mraku i crkvi u nevidimu umornih očiju ispovedim pre nego ocu Gerasimu, onom malom Svetogorcu retkih, a pitkih reči?

Na vrhu jezika još osećam ukus železa porte koju sam celivao po dolasku. Uhvatio se za nepca, ne pušta. Nije da smeta, nije da prija, opor je, ali srećan sam što išta osećam tim „đavoljim“ veslom sprženim duvanom, alkoholom, šakama lekova…

Setih se galebova. Čudnih i dosadnih ptičurina što se navrzu na trajekt kako isplovi. Obruše se u jatima, k’o kamikaze na hodočasničke barke, pa tek kada priđu do same šake u kojoj držim komad hleba, shvatim kolike su! U birtijaškim pesmama podranih ribara deluju romantičnije, daleko im lepa morska kuća, ali gde da odstupim kad se onolika deca ne plaše – skaču na ogradu, vabe ih da priđu, a ova mrcina već preplašena od teturanja starog „pijanca“ po moru – još mi samo ove bele nemani fale.

Zavidim monasima, a znam da ni za šta ne bih menjao tih 50 nijansi sive svoga života. Ma, kojih 50, nije to ni trećina sivila plitke vode po kojoj gazim ubeđen da razgonim bujicu, a ona ni do članaka.

Verujući sam čovek, ponavljam sebi, jer lako je meni verovati kad mi se prohte i hoće, onako kupovno, maltene. Brojanice i raspeće nosim kao suvenir, ali valjda se računa i to kad priznam, možda mi se pola i oprosti, ali opet će ostati previše za ispovest na koju, sasvim sam siguran, neću otići. Nisam je dostojan, eto, nisam dostojan nijedne stope ove presvete gore, ove hilandarske blagodati, pa opet – tu sam!
To je valjda ta promisao Božja, kako kažu, ne odriče se nikoga od nas i kada se mi odreknemo Njega?

Hladan zavetni kamen priprate crkve. One koju je podigao knez Lazar, koju deceniju pre Kosovskog boja. Ne mora čovek verovati, ali ne može poreći da je samo ovde, na ovom čistom i mirisnom mestu najbliže suštini što može biti!

Na kamenom zidu je grb čuvenog cara, prstima vučem po konturama, zapamtio sam za dana gde je, imam neodoljivu potrebu da dodirnem, da se razgovorim s vekovima…

Tu, koji korak dalje, uz čudotvornu lozu izniklu iz kamena, iz ćivota Svetog Simeona Mirotočivog, tu je bunar Svetog Save. Čekrk bi sasvim sigurno probudio bratiju, a opet bih da se umijem i napijem te vode…

Podižući crkvu na ruševinama stare, sin Nemanjin i otac srpstva zasadio je onaj čempres i iskopao ovaj bunar. Čempres rađa i miriše, bunar pun vode, loza klonula, otežala, poštapa se, ali rađa i ona…

Čekrk bi sasvim sigurno probudio bratiju i metalna kanta kad pljusne o vodu, a tako bih opet zahvatio, kao što sam uz blagoslov i za dana… Priznaću, ali ako ko pomene, prečuću, poreći ću – pao sam na kolena pred ikonom Presvete Bogorodice Trojeručice.

Koji sat ranije, da! Mnogo sati ranije, ko će ga više znati, na Svetoj gori ne postoji vreme. Zaista, ne postoji, samo sati hoda od manastira do manastira i zvuk klepala za bogosluženje koje traje otkad je Hilandara! I tišina iz oltara je liturgija. I kad zgasnu sveće, gore plamenovi voštanica. I kada utihnu kandila, zveče praporci i miriše tamjan odasvud. Izbija iz svake pore, sebi sam mirišeš na tamjan, svako ti „Pomaže Bog“ miriše na tamjan, ovi pogani pušački prsti mirišu na tamjan…

Samo ova pogan od cigarete isto smrdi, al’ tako bih zapalio jednu, samo da je porta odškrinuta toliko da pomolim glavu kroz nju! Ma, samo da ruku i usta proturim kroz zabravljeno sveto železo, no…

Jesam, pao sam na kolena, isprva u grču, uz nekakav urlik u glavi koji se premeće u bol pa u urlik ponovo, a žile na vratu k’o suva drenovina – činilo mi se da kap krvi ne puštaju uz njih… Ne znam koliko sam klečao, sećam se glasova ljudi kao kroz vodu, tihih molitvi, reda koji je bivao sve kraći, prazne crkve potom, zvona iz manastirske trpezarije, imena moje Jane i Ive koja neprestano ponavljam, imena pokojne majke, iznova i iznova…

Možda je sve trajalo nekoliko sekundi, ne znam, zaista ne znam, možda satima, ne znam, niti marim, ali ako se ko seti, prećutaću, prečuću, poreći ću najbolje što znam, a to znam ponajbolje – živim na poricanju…

Spava mi se, kapci više nisu tek teški, već neizdrživi! Kao tuđe da nosim, pozajmljene, dva broja veće, pa padaju vukući glavu za sobom.

Čujem škripu drvenih basamaka gostinskog konaka, vučem sebe uz stepenice, tako bih čitavu noć proveo zagledan u mrak, prekratko ostajem da bih prespavao ovu noć, ali ne mogu…

Bora je ’62. godine prvi put došao u Hilandar. Onda kada se moglo, ali je malo ko smeo…

Ej, ’62, pa to je više od pola veka hodočašća…

„Prvi put kao student arhitekture, sa čuvenim profesorom Aleksandrom Derokom, prijateljem Pabla Pikasa, letačkim herojem Prvog svetskog rata, veličinom kakvih danas nema…“ Preumoran sam da bih zaspao. Ležim kao klada u krevetu do prozora, gledam kroz njega, u mrak, onaj divni, mirisni, pevljivi, mislim na Boru, divnog starca s kojim sam u priči proveo deo dana – „Jevanđelje po Bori“, pade mi na pamet.

Pola veka dolazi Hilandaru. Sedeli smo kod krsta cara Dušana. Na kamenu gde je sjahao s konja došavši na Svetu goru. Tu gde su velikog vladara dočekali monasi i dopratili ga do svetinje.

Dolina čempresa, da, tako se zove to blagovesno mesto. Nedaleko od masline cara – još rađa.

Nije li to ta božanska nit o kojoj su mi govorili stariji hodočasnici – sve u Hilandaru i oko njega rađa vekovima. Bezmalo milenijum ceo, a na onoj prokleto maloj terasi stana u mojim blokovima muškatla ne može da prebaci dve godine?! Nije za poređenje, ali…

„Nije tad bilo broda kao danas. Zapravo, jeste, ali nije svaki manastir imao svoju luku, već je to bilo kljuse koje je plovilo od Soluna do Carigrada sa svraćanjem u Dafne (danas poslednja luka na Svetoj gori), pa odatle 30 kilometara peške, ili na mazgi ako si te sreće…“, govorio je tiho, razgovetno, ne zarezujući previše moju ushićenost čovekom koji Hilandar pohodi pola veka.

Ništa spram vekova manastira, ali čitava istorija u odnosu na sve nas koje galebovi prate na „pijanom“ trajektu.

„Moglo se uvek, samo ko je hteo! Nikada me niko pitao nije po povratku u Jugu šta ću u Hilandaru! Dok zdravlje služi, dolaziću, ako Bog da…“, rekao mi je prezime, potrudio sam se da ga zaboravim, zamolio me je. Danas je tu kao jedan od desetina majstora koji sebe uzidavaju u nagorele zidine manastira.

Dole, niže u jaruzi, Dobrica Ćosić je ispisivao prve stranice „Vremena smrti“. Recimo da su mi to šapnuli čempresi.

Oni znaju, oni sve znaju…

Valjda sam zaspao, više ne vidim mrak, a oči su se taman privikle da ne gledam kroz njega, već u njega, suštinska razlika, verujte!

U svetogorskom mraku čovek vidi ono što čovek ne vidi: Georgija Helandariosa (po njemu je manastir dobio ime), isposnika na temeljima skoro zatravljene crkve, kako otpozdravlja Svetom Savi. Vidi svetog kralja Milutina, Lazara, Obrenoviće, Karađorđeviće, vidi plamen koji je te 2004. razjapio čeljust nad manastirom.

Cipuro je rakija koju sam popio u gostoprimnici, tek došavši u manastir. Hilandarska „pričest“. Čudesna rakija, opija iz prve, ali tek koliko da rastereti čula svega nepotrebnog što mi s kopna nosimo sobom na Svetu goru. Spere čoveka u čoveku. Kao da neko skine s tebe mokar kaput, džemper, košulju, čarape i posedne te kraj ognjišta.

Dete sam vinjaka, al’ rado bih umro za kafanskim stolom uz flašu cipure, na kariranom stolnjaku, kao u dolini čempresa…

Nisam se ispovedio! Zakasnio sam, ili nisam želeo da odem, želeći da zakasnim. Nisam ja dostojan hilandarske ispovesti!

Hoću li se iskupiti pazareći raspeća i brojanice u manastirskoj prodavnici?! Volim da mislim da hoću, baš kao što za sebe volim da mislim kako sam iskreno verujući čovek…

Stojim u kosturnici. Mala i stara prizemljuša uz monaško groblje pod manastirom. Jedno od najčudesnijih mesta. Tek nešto svetlosti probija uz nju. Osvetljava nešto lobanja preminulih monaha, prepuna ih je kosturnica.

Četiri godine po upokojenju kosti monaha se otkopavaju, a lobanja izlaže ovde. Stojim među njima, umrlim hilandarskim bratstvom. Neumrlom bratijom…

Bele se, žute i pokoja crni. Kažu da su najsvetlije onih koji su živeli životima pravednika. Crne se onih koji su putem Gospodnjim možda išli prečicama. Ko sam da sudim i presuđujem kad ni za ispovest nisam imao hrabrosti.

Znam da bi mi gavranovi zavideli na boji moje lobanje! Možda je deo iskrenog pokajanja i to što priznajem sebi kolika sam fukara! Neprestano, naglas, gotovo da se tako predstavljam ljudima, čisto da znaju s kim imaju posla.

Dete sam vinjaka, cigareta, gordosti, zavida, pa opet, Hilandar me trpi! Zbog toga mi i jesmo ništa naspram njega! Zbog toga on i jeste tu zbog nas! Zbog toga nikada ne smemo zaboraviti značaj ove svetinje nad svetinjama!

Nije čudno, nije ni neprijatno stajati među lobanjama. Ne podsećaju na smrt, naprotiv, više na život. Suštinski, nepatvoreni.

Život je i ta ’91. kada je Slobodan Milošević bez blagoslova došao u Hilandar. Sleteo, u stvari! Helikopterom, maltene do pred portu.
Desant na Hilandar…

Na mestu gde je sleteo danas je konak za goste. Nekada je bila bašta, najplodnija, kažu. Od te godine ništa više nije rodilo na njoj, zatravila je, zakorovila, sparušila se i sasušila zemlja.

Opet, nije moje da sudim niti presuđujem, ne čine to ni ovi, mnogo pozvaniji od mene.

Taman imam vremena za cigaretu, u onoj pušačkoj „lelejskoj gori“ Svete gore. Još koji dim na brzinu, pred blagoslov igumana. Retka privilegija, ali još samo koji dim…

Otac Metodije je mlad i rečit čovek. Blagog, baš blagog pogleda i takvog lica. Sviđa mi se s kakvim mirom povremeno prekine besedu i prođe rukom kroz bradu, uvijajući je u špic na kraju.

Čačanin rodom, nekadašnji košarkaš „Borca“.

„U Hilandaru nema gostiju, ovde smo svi domaćini, ovde ste i vi domaćini, jer Hilandar je mesto sabornosti i duhovnosti Srba! On je sveta prošlost koju moramo sačuvati za svetlu budućnost, braćo“, veli, nazdravljajući nam orahovačom, pred put.

„Obnavljajući Hilandar, obnavljamo sebe! Podižući ga iz pepela, sebe podižemo za vekova“, rekoh, mlad i tako lekovito smiren čovek, baš kao i svaki kaluđer ovde.

Ja sam tek turista u potrazi za tragovima istinske duhovnosti u sebi, dok njihove oči vide kroz svetogorski mrak vekovima u daljinu…

Zavidim im, ali teško da bih ikada smogao snage da bezličnost svoga života zamenim mirom njihovih.

Valjda neko mora živeti i životom grešnika, spokojan što se tamo daleko, u vrletnoj pitomini Svete gore pre zore bratija moli i za njega.

Da li poseta Hilandaru promeni čoveka, kao što kažu? Da!

Isti sam „iguman“ jada i poraza uz svoju bratiju neispoveđenih, ali nije mi problem da to priznam.

Možda sam se i ispovedio – ne ispovedivši se!

Svestan sam kolika je Hilandar svetinja kad i ovakvoj fukari podari noć mirisa čempresa i mrak u kojem po prvi put progledaš…

Dojavljuje li neko ovim belim morskim nemanima da sam na brodu, pa nadleću u jatima?!

in4s.net