JAPANKA ZALJUBLJENA U SRPSKE SVETINJE: Napisala je knjigu o našoj baštini, a za ovaj manastir kaže da je njen dom!
Dok je studirala istoriju umetnosti na Univerzitetu u Okijami, Japanka Saći Šimada učila je i o vizantijskoj umetnosti i zavolela srpsku srednjovekovnu. Kasnije, na master-studijama, dobila je stipendiju od jugoslovenske vlade i tri godine provela u Beogradu. Od tada se vanredna profesorka Ženskog univerziteta “Ćisen” u Tokiju mnogo puta vraćala u Srbiju.
Živela je sa monahinjama i učestvovala u obnovi nekoliko naših manastira. Zaslužna je i za oživljavanje fresaka u Đurđevim stupovima kod Novog Pazara, u kapeli kralja Dragutina, delu svetske kulturne baštine pod zaštitom Uneska.
Iako je sada u Tokiju, na društvenim mrežama još je u našoj zemlji. U objavama govori o lepotama Srbije. O srpskoj srednjovekovnoj umetnosti piše članke za japanske medije. A, napisala je knjigu o kulturnoj baštini Srbije na japanskom, koju treba da objavi.
-Japanci malo znaju o Srbiji, a još manje o srpskim manastirima – kaže Šimada za “Novosti”.
-Zato se trudim da im što živopisnije prenesem iskustvo. Pokušavam da im dočaram lepotu arhitektonskih zdanja, crkava i manastira. Najviše pišem o srednjovekovnim freskama i ljubaznim ljudima. Čitaoci mi se često javljaju, naročito oni koji odluče da obiđu srpske manastire i dožive njihovu lepotu.
Ljubav prema srpskoj umetnosti preneo joj je profesor i mentor Mićitaka Suzuki. On je mnogo puta bio u Jugoslaviji, a na Hilandaru je dobio ime Sava.
–Srpsko srednjovekovno kraljevstvo je bilo između Zapadnog rimskog carstva i Vizantije. Od stapanja ovih dveju kultura ostale su zanimljive građevine i umetnička dela – kaže Šimada, koja je po povratku u Japan upisala doktorske studije.
Radila je gotovo deceniju, bila kustos muzeja u Gunmi, ali je, kako kaže, srpska umetnost nastavila da živi u njoj.
-Želela sam da se vratim u Srbiju. Dala sam otkaz i 2018. krenula u obilazak srpskih svetinja na KiM.
Pre dve godine je sa kolegama izvela konzervaciju i restauraciju zidnog slikarstva u Đurđevim stupovima u Rasu.
-Volim da posećujemi manastire u zabačenim mestima, da razgovaram sa monasima. Prijatelji mi tada često pomognu da premostim jezičku barijeru.
Seća se da je strahovala 2001, kada je prvi put krenula u Beograd:
-U Japanu gotovo da nije bilo informacija o Srbiji. Našla sam jednog studenta iz Beograda koji mi je ispričao kako se živi. Krenula sam nervozna i uplašena, ali sve se promenilo čim sam sletela u Beograd.
Želela je da vidi Đurđeve stupove:
-Od početka me taj manastir privlačio jer je u njemu portret kralja Dragutina i njegove porodice. Tamo sam živela dva meseca za vreme radova. Osećam da su Đurđevi stupovi moj dom.
Žiču je posetila pet puta:
-Manastir je predivan, ali nikad nisam ostala duže od nekoliko sati.
Mnogo voli naše freske, najviše Lozu Nemanjića u Dečanimaa, jer, kako kaže, ima jedinstvenu ideju. Upoznala je i monaški život:
-Imaju život sličan japanskom načinu života. Monasi žive tako da ne ometaju druge, a, opet, nisu ni usredsređeni na sebe i svoje želje. Tako živimo i u Japanu. Ali, Japanci se ponašaju kako im nalažu društvena pravila, dok kaluđeri žive po Božjim. U manastiru se osećam kao kod kuće.
Šimada živi sa mužem u Jokohomi, gradiću udaljenom oko 25 kilometara od Tokija. Na posao ide tri puta nedeljno u jednu kompaniju:
-Zarađujem dovoljno za normalan život. Jednom nedeljno držim predavanje na Ženskom Univerzitetu “Ćisen” u Tokiju, a jednom mesečno predajem o srpskoj srednjovekovnoj umetnosti na drugim mestima.
Šimada, koja je i stručni saradnik i član Odbora za istoriju umetnosti SANU, nada se da će ove godine dobiti stipendiju za istraživanje. I, ako je dobije, obići će manastire i crkve u Crnoj Gori i BiH.
Izvor: Večernje novosti