BOŽOVIĆ: Već smo se navikli na zlo, a od toga se najteže odviknuti

Toliko nam je mozak izvađen, obaren, ošamućen, ne znam ni koju reč da upotrebim, da smo mi već navikli na zlo. A navika na neko zlo je najgora i najteža odvika, kaže veliki srpski glumac Petar Božović u razgovoru za Nova.rs.

Nataložilo se toliko toga u Petru Božoviću – i uloga i umetničkog i životnog iskustva i misli i reči i zapitanosti i mudrosti koja ume da odgovori. Svojim delom on je odavno prerastao uloge, a ljudskim angažmanom i rečju koju izgovara van scena i filmskog platna postao je čovek povišene odgovornosti spram onoga što se dešava oko njega i osetljiv na bezobalnu glupost, banalnost i površnost svakodnevice. Na njegovom mestu i u njegovim godinama mnogi bi se povukli u mir, on ne pristaje na tu vrstu komfora. I još uvek uči…

Stvarno učite ruski?

– Ja počeo!

Sad?

– Sad ili nikad?

Je li to svetogrđe u ovoj situaciji sa svetom i Rusijom?

– Ne znam, možda za nekoga jeste, za mene nije. To je jedna davnašnja želja da sebe osposobim da nešto od te najdivnije i najznačajnije svetske literature ispisane tim milozvučnim jezikom pročitam u originalu. Sa druge strane, računam, pošto je to iz većine „kulturnih“ zemalja zabranjeno i izbačeno iz programa i biblioteka, sad je još jeftinije za mene nabaviti tu literaturu. Da iskoristim ovo sniženje cena na svetskom tržištu.

Nastavio bih razgovor jednim vašim odgovorom u obliku pitanja kojim smo završili jedan drugi intervju pre nekoliko godina. Dokle će ovo, zna li iko? Imate li vi sada kakve pretpostavke?

– Imam. Da mi je neko pričo da će ovo ovoliko, ne bih vjerovo ni ovo. Ovo ti je ovo. Ovo nema drugoga imena. Sve mi je ovo od ovoga. Od ovoga mi oči pobijelješe. Od ovoga mi zubi popadaše… I kako zaključuje umni i nestašni akademik iz Veljeg Dubokog, ovo će nadživjeti samo ovo. Stalno sam mislio da će ovo proći. Ovoga je bilo i za vreme Slobe, a za vreme ovoga ga je baš ovoliko.

Grešna mi duša, ponekad pomislim da ovo ovako treba, čim ovoliko dugo traje. Kakav je vaš osećaj?

– Pa, moj osećaj je, nažalost, dosta tužan i daje za pravo onoj, mislio sam olako rečenoj, narodnoj – da li je iz mudrosti da li je iz nemoći izvađena iz srca i utrobe ta rečenica – kakav narod takva i vlast. Toliko nam je mozak izvađen, obaren, ošamućen, ne znam ni koju reč da upotrebim, da smo mi već navikli na zlo. A navika na neko zlo je najgora i najteža odvika. Dovoljno je da gledate i slušate i da vidite da ne možete ništa, a da morate da pokušate nešto, barem individualno. Samo pojedinačno se može nešto uraditi da bi ostao trag glasova nekih koji su možda prevara za sledeće generacije, ali u isto vreme može da im da malo nade.

Spalo je na entuzijazam, hrabrost i pregnuće pojedinca. Može li on išta osim da kaže i spase dušu svoju… Dokle dopire njegov podvig?

– Ne znam dokle dopire i ko je više manipulisan, a ko je manipulator. Sve je uzeto u njihove ruke. Oni se trude da ja svet gledam njihovim očima i govorim njihovim govorom. Oni ne pristaju ni na šta što nije njihov nivo razgovora, a to je dosta ponižavajuće za čoveka koji je išta u životu naučio. Oni vas pretvaraju u sopstvenu suprotnost i postajete banalni kao i oni i ono što rade.

Ko su oni?

– Vrlo ću otvoreno reći. To su oni za koje neprijatelj nije nestao, on rovari… Spoljnih imamo koliko hoćeš, a unutrašnjih, kad zatreba, još i više, tako da jedan ceo narod postaje neprijatelj samom sebi. Nije to samo smeniti vladu i dovesti druge. Evo sad su prepuna pozorišta i verovatno ljudi osećaju potrebu da vide nešto drugo osim ovih srpskih poljoprivrednih fakulteta kao što su „Zadruga“ i „Farma“.

Natuknuli ste osetljivu temu… Igrali ste u nekoliko filmova udbaše. Da li je to „udbaštvo“ ta Arijadnina nit koja se proteže kroz ovo društvo… U „Crnom bombarderu“ izgovarate rečenicu „Poješće te mrak, demokratski mrak“. Je li mrak samo menjao svoju vizuelizaciju, a suština je ostajala ista, mračna tajanstvena i preteća?

– Arijadnin končić u ovom slučaju nije više konac, to je debeli konopac koji oni čvrsto drže u svojim rukama i produžuju mu i trajanje i dužinu. Tako i ovo što kažete za ove udbaše… To je jedno nasleđe koje jako imponuje našem narodu, prima se.

Ima ona, pomalo, uličarska koja veli – šta ti glumiš. Šta glume ovi?

– Uživeli su se u ulogu, oduzeli su sve ono što pripada narodu, pravo na subotu i nedelju, pravo na odmor, pravo na patriotizam, pravo na sve živo što jedan običan čovek i seoski domaćin može da ima. Sva prava su oduzeta.

Uzurpirali su pozornicu i ne silaze. Nije mi za njih, ali dokle ćemo im mi biti publika?

– Kako možeš da izbegneš tu poziciju kad su ti izvadili mozak? Ovih mozgojeda odavno nije bilo, i to demokratskih mozgojeda. Demokratija je ovde dovedena do najvećeg stepena svoje uzaludnosti. Gde postoji danas elita ili to što se elitom zvalo? Gde postoji kritičko mišljenje? Pogledajte samo arhitekturu u Beogradu, to otimanje, raspojasanu gradnju, Kaluđerica do Kaluđerice, bez vođenja računa o osnovnim stvarima… Taj metro, koji je trebalo biti davno završen, sada je planiran tamo gde ne treba. Sad se o tome, tobože, vodi javna rasprava. Koliki je budžet za kulturu ove godine, niko ga nije ni pomenuo, kao i prethodnih godina, a bio je 0,6, to jest 0,4 … Da li je iko pri izgradnji ovog čmička beogradskog koji se zove Beograd na vodi, a zapravo je Beograd pod vodom, jer stalno mašine izbacuju vodu iz tih podruma tih zgradetina, vodio računa o javnom interesu. A to troši struju, koliko ja znam. E, ko plaća tu struju, to se ne zna. A ko plaća državu? Pa, mi svi, čak i penzioneri. Njima ćemo dati kilo brašna, litar ulja i deset odsto na penziju da glasaju. Za koga? Pa, za mene, jer ja spasavam i državu i narod!

Imate li osećaj da živimo u nekim paralelnim svetovima: jednom televizijskom marketinškom matriksu i jednom stvarnom koji se pokušava sakriti i našminkati. Koji je strašniji?

– Meni je najstrašnije što moramo tako da razgovaramo, tim rogobatnim jezikom koji je za sociologe i studente. Gledam ovo licemerje, što je govorio vladika Nikolaj: Vi koji hoćete da ujedinite i crno i belo i šiljato i tupo i kiselo i slatko. Kao da nema borbi između tih pojmova, kao što je u prirodi dato, nego se sve izjednačava i misli se da su to dva teleta jedne iste krave koja piju isto mleko. Mi sad pijemo isto mleko. Pod uslovom da ga ima, ako nije poskupelo ili ako je stiglo iz Slovenije kao alpsko.

Da li ste konačno razlučili da li je naš predsednik i svoj? Kako vidite njegov položaj i delanje?

– Ne znam više ni šta da mislim, pravo da vam kažem. S jedne starne imate ovu, što bi rekli, spoljnu opasnost pa se na osnovu nje u zemlji može raditi šta hoćeš. Ceo život sam talac neke spoljnopolitičke situacije. Prvo ’68, onda ’71, pa ’91.. Prvi svetski rat tek sada da otkrivamo, mi ne znamo gde nam je narod završio.

Može li se on nekim pasažom opisati, možda iz umetnosti glume?

– On je glumu prevazišao, još otkako je plakao za mnom, to jest za penzionerima i nad našom zemljom kao patriota. Tvoj i moj patriotizam su mali i ništavni za njegov. Treba biti Njegov ili Njen. Kako samo Ona divno hvali Njega. Ili kad naša premijerka kaže kako prosto oseća tu partiju da mora da uđe u nju. Dirljivo je to.

Gde smo mi kao zemlja u ovom planetarnom galimatijasu, zna li nam se išta: granice ne znaju, opredeljenje ne zna, budućnost se ne nazire?

– Kako nema, sve to ima na televiziji. Mi smo jedna ogromna reklama, ništa drugo. Mi smo tigar, napredak, mi smo pronašli auto-puteve, asfalt… Ko je drugi izgradio toliko, nego Ja. Ko je najviše doprineo da iz ove zemlje godišnje ode i do 50.000 ljudi i to mozgova koji još nisu obareni i spremni za vašu trpezu, nego Ja.

Da li se imalo razumeju narod i vlast i kako?

– Mi treba da sebe razumemo. Citiraću opet vladiku Nikolaja: „Kada bi svako od nas viknuo – Srbija je nesrećna zato što sam ja rđav čovek ili rđav građanin, Srbija bi se preporodila za tri dana, za tri godine bi bila srećna i mi bismo svi doživeli sreću njenu, zajedno sa decom našom. U njoj bi se nakupilo toliko snage, fizičke, moralne i duhovne, da bi sve spoljašnje veze njene popucale same od sebe. Šta nam ostaje drugo do da pođemo od sebe, draga braćo. Neka naši potomci vide bar jedan iskren i odvažan pokušaj od naše strane. Budimo, dakle, kao deca i prigrlimo decu svoju k sebi. Neka ste blagosloveni, deco naša, neka ste blagosloveni. Naš blagoslov, istina, ne vredi mnogo, jer mi, preci vaši, nismo se učinili mnogo zaslužnim ni pred bogom ni pred ljudima. No naš blagoslov je naša želja da se vi učinite zaslužnijima, zato trpite kada vam kažemo – neka ste blagosloveni. Budite i ostanite u stvarnosti sjajni vitezovi, kakvi ste u mašti našoj, u nadanju našem. I mi smo bili sjajni, pa smo pogreškom našom potamneli, potamnela je vera naša i sva nam je duša postala tamna. Vašim sjajem mi se sad osvetljavamo, vašim životom živimo. Hodite u zagrljaj naš da mi nadahnemo vas našom željom, a vi nas vašom verom. Ne zaboravite samo da se otresete u zagrljaju našem, da se za vas ne bi uhvatila prljava prašina naša.“

A narod i vlast, kako se razumeju?

– Vlast ne bi postojala bez naroda. Vlast se odavno razumela sa velikim delom našeg naroda. Oni koji su zadobili svoja mesta i videli kako im je lepo, neće da ih sad napuštaju u ime istine. Ne možeš ti sa istinom i pravdom doći do nečega što nisi zaslužio. I šta onda rade? Stalno nas nešto upozoravaju na pogreške bivših, svojih prethodnika, a idu putevima njihovim.

Vlade nam traju kraće od mladog kajmaka. Kako gledate na ovo oročavanje i razročavanje kabineta od strane onog koji ih i sastavlja?

– Ne. Ne gledam, imam neku vrstu averzije, čak i gađenja. Kad o tome slušam, moram da odem do bifea da smirim želudac.

Ana Brnabić nam se ovaploćuje treći put. Je li možda ovo ono treća sreća, otkud ona?

– To verovatno treba pitati Tonija Blera i tu gospodu. Verovatno se računalo i na tu modernu verziju savremene žene i tih ostalih stvari. Niko nema ništa protiv, samo bez prsta u oko, bez toga da se osećamo ugroženim od onih koji kukaju svojom ugroženošću. Ja ne znam za koga je sve ovo. Dragi Bog je zapovedio, radi šest dana i sedmi odmaraj. Međutim, tu je dragi Bog zaboravio na ovoga koji radi i nedeljom i prebacuje norme u svakom pogledu.

Jeste li ijednom gledali zasedanje novog saziva parlamenta. Na šta vam liči?

– Gledao sam malo prvo ili drugo zasedanje Skupštine i krajnji zaključak koji bih mogao da dam jeste da svim poslanicima treba usuti i dati po jednu čašu litijuma kao eliksir i nešto što će izvaditi Srbiju iz svih problema, pa nek prvo izvadi njih. Kad njih izvadi, onda ćemo i mi da se priključimo i izvršimo kolektivno samoubistvo.

Plašite li se trećeg svetskog rata. Ima li ikakve šanse da bar ovaj ne krene opet od nas?

– Ako bude, on će zakačiti sve, a mi naročito o tome ne treba da brinemo. Kad su takve stvari u pitanju, mi smo uvek u igri. Ta pitanja treba postaviti ovima koji su pobornici mira, a sve živo su uradili da do njega ne dođe. Tim „ujediniteljima2 vera, rasa, boja, čuda, a zapravo porobiteljima naroda. Nema gde beli čovek nije zavirio, da otkrije, da se posere kao muva na svako mesto. Izvinjavam se što ovako govorim, ali ništa mi nije milije nego kad čujem da naučnici još nisu otkrili zašto neki kitovi vole da idu tamo ili ovamo.

Ili ono pre milion godina?

– Daaa. Ja se sećam da je prvo bilo u hiljadama, pa u desetinama hiljada godina, a kada se došlo do miliona, onda se onaj konac razvrzo i nema mu kraja. Kao kad se fanjela raspara, ode… Vreme, kako tvrde normalni filozofi, kao kategorija ne postoji, ali za njih postoji nešto od pre sto miliona godina. Ide se i do milijardi.

Kuda ide i gde bi mogao da završi ovaj svet? Ima li igde na vidiku kakve pameti i tračka razuma ili je sve, kako bi rekao Matija Bećković, „dignuto u vazduh, samo se nesrećni pesnici kurvinski bave nadom“?

– Ima. Da ovaj nesrećni čovek pogleda sam sebe u ogledalo i vidi šta mu je činiti… Gleda majmun sebe u zrcalo. Dok se sve to slegne i ne naiđe božija tišina i izađemo iz ovog duhovnog gareža i smradeža.

Mogu li umetnost i reč umetnika išta, ili su zanavek nadglasani?

– Nikad i nisu mogli ništa, ali uvek ostaju kao nešto što je od cele epohe. Nije ni umetnost nevina. Mnoga je služila i krvoproliću i tiranima, u svakoj vrsti. Uzmite samo te kapije trijumfalne, ogromne statue tih ljudi, a iza su milioni i milioni mrtvih, da ne govorimo o ranjenima, unesrećenim i pokorenim, razorenim gradovima. Jedino veliki Kir, kralj persijski, koji nije hteo na Persepolis, a onda je došao Aleksandar sa svojim humanizmom grčkim i razvalio ga do daske. Bio sam u Jerusalimu na hodočašću u vreme Vaskrsa i tamo se pali Sveti plamen duhom svetim. Pitao sam jednog sveštenika, da li se stvarno tako zapali. A on mi kaže: Ako veruješ, pali se, ako ne veruješ, ne pali se. Veruj i biće. Jedino verujem u to.

 

Izvor: Nova.rs